Лондон по Вордсворту или Блејку

    Пре неких 4 године сам, на наговор пријатеља одлучио да опробам своје шансе у Лондону. Ишао сам на "готов посао" и то у ИТ сектору - дакле, грешке није могло бити. Свакодневно смо бомбардовани причама о томе како је трава увек зеленија са друге стране, и уосталом, нигде није горе сем код нас те човек "нема шта да изгуби".

    Први шок у великом граду био је величина стамбеног простора и култура живљења. Наиме, није с већег живети у дељеном смештају где се добија кревет и соба или пола собе са неком незнатном квадратуром док тоалет, купатило, кухиња и/или дневна соба бивају комунални простор који делите са 1-10 особа са којима имате један или ниједан заједнички језик, мада чак ни заједничко порекло није увек рецепт за успех. Наравно, први кораци су први кораци, као и увек, тешки, троми, непријатни, али због такозване "стамбене кризе" у Лондону, пристојни станови од рецимо, тридесетак квадрата, на исто тако, рецимо, двадесетак минута возом или поџемном железницом до центра почињу од £1,100 месечно - што ближе центру и пространије то скупље. Посебна кухиња или више од једне собе нису ни даље загарантовани, али остављам простор личном искуству, постоје случајеви где су људи налазили разне смештаје и договоре и верујем пролазили повољније од овога. У цену стана не укључујем струју, таксу на рад месне заједнице, или било које трошкове који, опет, у зависности од мноштва фактора могу да буду £200 и више. О невероватним ценама од више стотина хиљада фунти за врло мале станове и још мање куће на лошим локацијама бих могао да напишем посебан текст.

    Након смештаја, на посао је требало некако и стићи. Имао сам велику срећу што ми је први посао био на изузетно доброј локацији! Могао сам да узмем аутобус близу стана, да би стигао на железничку станицу одакле сам имао прилично редовне возове којима бих стигао за 15-20 минута до центра, одакле је канцеларија била на само кратку шетњу од станице. Од врата до врата сам постизао, за Енглезе скоро невероватно време од само 45 минута. Задовољство месечне карте ме је коштало £220. У том почетном периоду су због одређених превирања унутар железничке службе били чести штрајкови и застоји па би време од 45 минута са посла кући неколико пута пробило сат времена, а у једном случају чак и 3 сата због "неидентификованог човека на шинима" на једној станици која се налазила на укрштању свих линија ка јужном делу Лондона...

    Будући да се у Енглеској не цени много било какво наведено пређашње искуство ван Енглеске (опет, говорим из личног, анегдоталног искуства), мој посао је био надасве почетнички што се одразило и на плату. Није помогло ни што сам након неколико административних грешака више од месец дана чекао на прву исплату, док нисам бесно отишао до рачуновође и захтевао исплату исти дан. Након овога сам убрзо прешао у нову фирму, тржиште посла је наравно живо, мада сам и у овој фирми имао негативна искуства са администрацијом где су ми одређене ствари обећаване, а никад испуњене. Живо тржиште рада уме да девалуира и послодавца и запосленог иако је већину времена изричито позитивно. Пут напретка је јасан, али када прорачунамо време проведено на послу и на путу, остајао сам са неким временом од 19.30h - 22h које бих користио за лично усавршавање. Фер, али исцрпљујуће и неопходно за неки бољи живот. Да не спомињем да сам у једној фирми оптимистично пристао на понуду и пут на посао који се састојао од буса, воза, затим две линије поџемне железнице, која је, иако брза, лети преврућа, а прилично топла и зими, што чини пут на посао изузетно непријатним будући да су гужве свакодневно такве да се пре уласка у вагон мора одлучити да ли ћемо имати једну руку подигнуту са телефоном набијеним у лице или просто прегурати пут гледајући у плафон. Да није све негативно, морам додати да сам у трећој (и последњој) фирми наишао на изузетно фер третман, поготово на крају, додуше са повременим "проблемима" коју нису вредни помена. За сваки департман се путем томболе додељивао одређен број "наградних миља", односно бесплатан лет одређене даљине, па сам прве године добио главну награду и отишао са вереницом на Карибе. Да, Кариби мање више јесу као на реклами.

    Након што сам коначно био, како тако задовољан са послом и путем на посао (максимум сат времена од врата до врата, дакле, устајање до 7.30 и повратак кући у 19.00 и рецимо изнад-просечна плата (према званичним подацима о Лондону), могао сам да се окренем и "животу". Ноћни живот (сем лиценцираних ноћних клубова) замре већ око поноћи или 1 сат иза, што и није велика штета за мене лично, мада сам неколико пута стварно остао до поменутог времена напољу и морао да се сналазим како знам и умем. Пут јавним превозом до куће, ноћу би био свашта од 3 до 5 сати, у зависности од прибраности, среће и понуђених опција. Ако неко не тражи ноћни живот, Лондон је пун прелепих паркова, постоји неколико галерија где се излаже стварно квалитетна уметност и умерено често се могу чути светски бендови који туда пролазе путем турнеја. Временски простор за хобије је прилично ограничен. Време "за себе" излази директно из времена са блиским особама или познаницима ако нисмо вешти организатори, а наведене садржаје је реалистично упражњавати једном до два пута месечно, што због енергије, што због новчаника (паркови су наравно најјефтинија опција ако изузмемо скуп превоз и освежења у граду - рецимо да два оброка напољу, две кафе, и евентуално додатни превоз изађу и неких £40-50 ако не обратимо пажњу).

    Морам признати да у вези хране, као прави војвођански клише, немам речи похвале. Одређени ресторани или боље речено хамбургерије, имају изузетне хамбургере, који, понекад скоро могу стати раме уз раме са пљескавицом. Али скоро. Поврће углавном нема укус на који смо навикли. Намирнице у понуди су, додуше, многобројније него у свим Суботичким продавницама и пијацама збројено, тако да се гурмани, вегани и вегетаријанци налазе пред широким избором намирница, које, сигуран сам, могу постати врло укусан оброк у рукама вољног и вештог кувара.

    Као последњу и најсубјективнију ставку бих издвојио људе. Лондон као и сваки мулти-културални град на западу има своје "забрањене" зоне у којима се човек нађе забуном или у пролазу и које напушта у журби. Натписи на продавницама и свеопшти неред су добар знак да сте у "лошем" крају. "Нормални", централни делови града су испуњени ужурбаним и надасве учтивим људима. Енглези, рекао бих, веома цене форму, приступ и осећај дужности. Њихово друштво је пре свега "уређено", макар то биле и само површне формалности које прикривају одређену, сасвим издрживу количину непотизма, корупције, а чак и расизма у неким, ретким случајевима. Као нација су веома чврсти, радни и непоколебиви људи. Нешто што би ми могли да научимо од њих и нешто што бих дефинитивно волео да кажем да сам понео кући. Учтивост која преовладава свакодневним дискурсом уме да делује као хладноћа. Нешто више је и немогуће рећи јер учтивост ствара и привидну дистанцу. Баш због те, мени се чини, константне дистанце, имају велику толеранцију ка индивидуалности (необични људи на дистанци и нису толики трн у оку) што је дозволило Лондону да изроди безброј "драгуља" светске уметности током векова. Нешто руралнију Енглеску не краси толика толеранција нити разноликост, али поштовање одређене форме, традиције и чврстина су, како сам чуо, свеприсутни.

    Можда главни разлог мог повратка је, за мене непремостива разлика у култури и темпу живота. Уживање је скрајнуто у викенд или годишњи одмор, а дугачки сати проведени на послу и путу значе мање развијене породичне и интимне односе. Имати дете и школовати га иоле пристојно је изузетно скупо. Разуђеност великог града диктира мало времена проведеног у ужитку у хоби активностима и времена проведеног са пријатељима. Генерални манир чврстине, учтивости и непоколебивости умеју да ограниче нова познанства на посве формална пријатељства. Вероватно је то глобално правило, али пријатељске односе које сам изградио су били са људима који су барем по нечему одскакали од просека и били спремнији на одступања од протокола и надам се да ћу имати прилике да те односе продубим обостраним посетама у будућности. Не могу да се отргнем осећају, да када бисмо сви мало више порадили на осећају дужности и личне одговорности, на вољи да се заобиђу све и свакакве препреке, имали бисмо боље животе кући, уместо вечног "лутања" по иностранству. Један од циљева ми је да то и докажем у пракси. Веома сам свестан да Лондон има (понајмање) два лица. Вордсворт је уснули Лондон једном приликом описао као (парафразирам) "крајолик који би само човека тупе душе оставио равнодушним", док је исти тај Лондон касног XVIII века, Вилијем Блејк описао као мешавину затегнуте пререгулисане државе и нечега налик Содоми и Гомори. Рекао бих да би требало и нашој Суботици, иако је не краси историја или величина, односно важност једног Лондона, дати шансу и сагледати је из више углова пре него што се одлучимо на посао у иностранству.

    За крај бих издвојио један цитат Орсон Велеса-а из легендарног филма "Трећи Човек" (1949) - "У Италији, током 30 година под продицом Боргија имали су ратове, терор, убиства и крвопролића, али су нам дали Микеланђела, Да Винчија и Ренесансу. У Швајцарској су имали братску љубав, имали су петсто година демократије и мира, и шта су нам дали? Сат са птицом кукавицом..."