Зашто нас људи рептили терају на запад, односно, резиме након пар година кући

    Као неко ко се бави сложеним, апстрактним системима професионално, могу да посведочим следеће: када се човек сусретне са тим и таквим системом, а да не говорим о сусрету са "проблемима", у том и таквом систему, прва помисао нам је да је систем бесмислен и насумичан. Суочени са наизглед "нерешивим", углавном ћемо се одрећи одговорности (то нисам проузроковао ја, ја сам само...), окривити нешто видљиво из птичије перспективе (грешка је у целом том модулу, не видим тачно где, чупај све...) и на крају, туговати над непредвидивошћу система (не разумем "зашто", дакле "зашто" не постоји).

    Овај предугачак увод планирам да искористим као основу одговора на два повезана питања. Прво је "зашто остати у Србији", а друго питање, сасвим консеквентно је "зашто је баш Србија бољи избор од државе икс". На оба питања, која често добијем као повратник, желим да одговорим врло једнолично, јер ја у свом срцу знам (колико год да парадоксално звучи "знати у срцу"), шта је прави одговор. Још се сећам колико су ми били погрешни ставови када сам одлазио и исто тако се јасно сећам како су све моје недаће биле прецизно пресликане, колико год да сам се географски удаљио од родног града.

    Одмах бих напоменуо - правац који желим да узмем овде није компромисан. Средњи пут се исувише често подразумева као једини прихватљив став. Ја желим да заступам један став који и не чујемо толико често. Став да је живот овде недвосмислено исправна одлука.

    Колико год књига је написано супротстављајући "објективно" и "субјективно", односно, опште и лично, у пракси не постоји тако јасна подела. Наша делања су најсировије гледано предмети сами по себи, трзаји несводиви на речи. Могућа је дискусија, могућа је бескрајна анализа, али на крају дана, моји поступци су начињени јер сам ја, дубоко у себи, одлучио да је баш то, и баш тако исправно, не зато што сам одабрао објективно и неутрално - ја делујем јер сматрам да је исправно. Ако бих рекао да је за неког другог можда неки други поступак исправан, лагао бих. Лагао бих пре свега, јер не могу да се поставим у туђу тачку гледишта (могу само да покушам), а лагао бих и из културе. Јер не желим оштрим неслагањем да се намећем као мудрији, паметнији, искуснији, шта год "ији" од саговорника - то једноставно није моје полазиште колико год истовремено желим да избегнем компромис. Када направим отклон од учтивости, од тог неког критичког мишљења модерног човека, кад се опростим од илузије неког над-објективног становишта које постоји у вакууму, остајем сам са голим чињеницама.

    Чињенице су, у мом случају, да сам изабрао да несагледиву сложеност факта, да сам рођен где сам рођен више не посматрам као случајност већ као припадање. Чињенице су да сам и поред свакодневног колебања и изразито "нехришћанског" живота и тока мисли, одлучио да ипак прихватим инспирацију Јеванђеља као курс у мом животу. Чињеница је да и поред све моје урођене "палости" и малодушности, захваљујући овим одлукама, наилазим по први пут у животу, на један огроман контраст. На пуноћу и светлост који, иако неким данима бледе, заузимају једно истински стварно место у мом животу. Стварније него многе ствари које узимамо здраво за готово као део реалитета. Вођен овим чињеницама, ја не могу, а да не помислим да сам изабрао исправно вративши се. Не могу да заступам било који други поглед. Не могу да разводњим учињено, гледам у очи пријатеља или брата и да кажем да бих волео да смо он или ја, хиљаду километара одавде.

    Када ми неко каже да жели да оде, или не мисли да се врати, ја не могу са било каквом искреношћу да кажем да прихватам њихово гледиште. Да кажем да је оно једнако валидно као и моје, и да мислим да чине праву ствар. Могу да будем учтив, могу да исплетем врло двосмислен одговор, али да кажем једнозначно "да" у било којој мери... Никако. Ја сам направио избор који сам направио (да ипак живим у Србији), јер мислим да у томе има нечег лепог и исправног. Може Новакова ташта да стави све реке у цеви, може подвожњак код Мол пумпе сваке године да се претвори у језеро чим падне прва јача киша... за неке ствари не постоји бодовни систем. Ја знам где људи причају мојим језиком. Ја знам где људи деле моју историју, и ја знам где људи стижу на посао за пола сата, а жале се што то није петнаест минута. И узгред, ово посљедње не говорим са неким прекором, и сам себе ту убрајам. И исто тако знам, да људи имају велике и реалне проблеме. Након неколико година проведених споља, и након неколико година од повратка утисци су се слегли и неке ствари су ми постале јасније. Ја нисам несвестан свакодневних проблема овде и шта све (материјално) може да донесе живот у иностранству. Ја само желим овим текстом да упутим позив да збијемо редове. Сви ми, стиснути са свих страна, али са оком за лепо и за добро. Са оком за наше и са оком за своје. Желим да што мање пута чујем неког како говори да су људи овде (и само овде) "овакви и онакви". Желим што мање пута да чујем примере најгорег и најнижег код нас, представљене као просек и као непромењиво стање ствари. Желим да стојим иза става који је непоколебиво насупрот једне уврежене малодушности, насупрот млаке објективности и неутралности. Стојим иза става да је кућа - кућа, да је једна, једина, права и исправна.

Посвећено свим људима које познајем, или ћу тек упознати... ако остану овде, наравно.