Зашто ваш #хештег буди нелагоду
Већ дуги низ година се у својој индустрији сусрећем са посебном врстом брендирања које махом служи да се запослени привуку (и потенцијално задрже). Наиме, циљ оваквог брендирања је (барем мени тако делује), стварање илузије да се вредности запосленог и компаније поклапају. Одатле и периодично мењање лого-а у прикладне боје у зависности од текућег тренда. Кажу #МиСтојимоСа... па шта год је уврежено мишљење које сервирају доминантне медијске куће.
Проблем са овиме је вишеслојан. Пре свега, правно лице је можда "лице" називом, али дефинитивно није личност. Личност је нешто што људи вековима покушавају да дефинишу, личност је хумана, сакрална и бескрајно дубока. Носити личност је храброст, дужност и мистерија. Врло важан слој личности су управо вредности, спој ЛИЧНИХ и универзалних вредности и судова, који могу бити, у зависности од контекста, неопростиво сурови, или необјашњиво племенити. Лепити овај интрикантан слој ЛИЧНОСТИ на правно лице је у најмању руку неискрено, затим неумесно, а на послетку и немогуће. Лепљење људских вредносних система на "мртве", односно "неживе" предмете их девалуира. Просто говори да особа која то чини и схвата свој подухват озбиљно нема однос према људскости који ставља ту и такву људскост на (заслужени) пиједестал и једноставно лепи слогане произвољно као добар продавац који покушава да прода Цептер посуђе преко телефона.
Отиђимо корак даље. Многи су то лепше и учинковитије од мене то рекли, али је чињеница да живимо у доба изричитог цинизма. Доба пост-истине, пост-чињеница и сабласног транс-хуманизма. Почевши од Асанжа, Челси Менинг, преко Трампове изборне кампање, мандата и покрадених избора у "светионику демократије" и свега што се у јавној сфери дешава у протеклих пар година - јасно је (оно што су одувек сви знали), а то је да постоји паралелни свет онога што је "званично" и онога што је производ, интерес и на крају крајева, циљ (агенда) "званичног". Укратко, често представа племенитости (у пословном и политичком свету) иза себе нема племениту срж. Ми цинично прихватамо вести, а јавни простор је препун слогана који не значе ништа. Јавни дискурс намеће ставове који су истовремено (наметнути као) једини исправан став, а паралелно, наводно храбри. Ми сво време знамо да је понављање тих ставова празна вежба покорности (свесна или подсвесна), док управо противљење тим наводно храбрим ставовима захтева дозу храбрости јер носи одређени пословно-приватни ризик.
Дакле, да резимирам - компаније одаберу усиљено, плитко и безбедно мишљење (вредност), редуцирају га на слоган и шепуре се њиме у јавном простору, вероватно у нади да се тренутни и потенцијални запослени слажу, и поистовећују са њиме. Неживи предмет (правно лице), преузима неки људски (обавезно млак) облик, и њиме парадира пропагирајући неку медијану ставова ЉУДИ иза машине. Да ствар буде гора, неке од тих компанија имају представништва које предузимају конкретне иницијативе у смеру тих слогана, међутим, при дубљој анализи схватамо да доброчинитељ који се хвали и очекује тапшање по леђима и профит у виду ретенције и привлачења запослених нема доброделство на уму, већ управо супротно слогану #СтојиСамСаСобом #УСлужбиНовца и #КорпоративногИнтереса.
Закључно - наравно да на тржишту рада послодавац жели да се истакне. Наравно да је старо правило маркетинга да се човек најлакше поистовећује са људским, са особеним. Оно што ја желим да додам је да радно место има много тога да понуди, а да то нису вештачки прикази људскости нечега по дефиницији не-људског и оријентисаног ка профиту (са чиме стварно немам проблем). Посао носи многе детаље занатског аспекта производње или пружања услуге. Носи детаље огранизационе хијерархије, услова рада, флексибилности коју пружа и на послетку, платни опсег. То су све опипљиви појмови, искуствени. Они су својом једноставношћу искрени, могу бити само истинити или неистинити, а опет остављају правим ЛИЧНОСТИМА, актерима који их проживљавају, да их обоје својим аутентичним, људским контекстом. Контекстом који можда неће за свакога бити исти, неће моћи да се редуцира на слоган, али што је много битније, контекстом који (због недостатка званичног псеудо-људског/емотивног описа) оставља простор за какву-такву аутентичност/слободу. Ако су нас године притисака апропо протекле пландемије научиле ишта, то је значај личне слободе и енкапсулације своје независности.
Надам се да ће време прегазити тренд персонификације компанија будући да сваки искрен однос расте спонтано, у условима аутентичне слободе и ненаметнутог контекста (ставова, вредности и очекиваног типа личности), а само кроз искрен однос можемо остварити плодну, дугорочну сарадњу - ЛИЧНОСТИ и правног ентитета који је место нашег запослења.