Визија будућности
Одмах се извињавам на таласу неоригиналне технофобије коју ћу да приложим, али једноставно не могу да не оставим коментар.
Ја не знам да ли сам ја луд или шта ли је, али је мени све то је-зи-во. Таман смо се ослободили брњица, гурају нам некрсти сад неке повезе преко очију. Као јао види шта све може, а ти си при томе спољњем свету - пријатељима, породици, колегама (у крајњем случају) сакрио пола лица да би свима било јасно да си ти уронио у свет својих екрана. Чак је и некултуран концепт.
Буквално не могу довољно нагласити колико су додир и контакт очима кључни за добру комуникацију. Поготово унутар породице. Ја могу да радим свој посао преко тастатуре јер ме колеге свакако воле - ја сам смешан и паметан (кад је које потребно) и на даљину, али идеја да имамо направу која нам киднапује поглед у кругу породице ме вређа и плаши (40% вређа и 60% плаши да прецизирам однос). Ја с пуним правом, осећам кривицу када прочитам нешто на телефону док сам близу детета/жене након навршених радних сати. Тај физички контакт, и пошто смо на тој теми, ТА БЛИСКОСТ КОЈА СЕ ОСТВАРУЈЕ ДИРЕКТНИМ ПОГЛЕДОМ У ОЧИ је нешто што је толико основно, да чак и пси користе као израз љубави и начин за зближавање, а свако ко има пса може да посведочи колико су то једноставне и приглупе животиње.
Него... Ма није у овоме ни проблем заправо. Ово је само екстреман пример нечега што је већ добрано отпочело, и траје брат брату, можда и стотинама година. Сетимо се само класичне вестерн парадигме где каубој који се пере једном месечно, види индијанца који се пере једном годишње, и помисли себи "какав дивљак" (док му ноншалантно пали село и роштиља задња 3 буфала за прославу четвртог јулија). Па онда имаш из историјске персективе један померај где модерни амер који се пере једном недељно, види неку романтизовану слику оног индијанца (који би му иначе скинуо скалп и пишао по плитком гробу без пардона), "види каква племенита звер". Та парадигма проузрокована неравномерним развојем технологије се УВЕК И БЕЗ ГРЕШКЕ појављује поново. Очити пример сам ја, који се перем уторком и суботом, и видим неког аграрца са југа Србије (митско пребивалиште свега најгорег) на СНС митингу који се пере само суботом, и помислим себи "какав неуки дивљак". А разлика између нас је заправо највише у томе што ја нон стоп висим на интернету, а он га можда и нема, или га не користи вешто, и због несразмерне количине информација с којима баратамо, ја упадам у грешку да га сматрам другом врстом човека од себе. А буквално имам текстове где упоређујем кодирање са уређивањем баште и генерално занатима. Ја сам заправо много ближе аутомеханичару (сем што сам смотан) него адвокату, ако ћемо реално. Мој лични став је да увек покушавам да освестим и банализујем ове разлике у себи - ми смо сви, на крају дана браћа у Христу (чак и Боже ме прости Шиптари, или још горе комунисти (ИЛИ ЗАМИСЛИ КОМУНИСТИ ШИПТАРИ)), али нам окружења праве "сигурне мехуре" у којима мислимо да смо само ми исправни, и да ми имамо неку птичију перспективу коју друга страна нема. Додуше, мој циљ никако није релативизација и поравнавање (не брате мој, четници и усташе нису ни близу знака једнакости). Оно што хоћу да потрем овде је арбитрарна класификација људи.
Елем, какве ово везе има са Епл Вижном. Е па. Како нема. Поента је да аугментација свакодневног искуства (са посебним фокусом на људска чула) изолује одређену групу људи. А коју то групу људи? Па групу људи којој није на одмет издвојити 4 хиљаде долара, или 12 или 16 хиљада долара (за сваког у породици по један) за "парче будућности" у кући. Опасност је што та екипа људи, такође улаже и управља стварање полиса и закона на основу којих ми сви живимо. Управља политиком и јавним мњењем. Мисли да су љУцКа ПрАвА ствар. Мислим, разлике су увек постојале, али ми се чини да се наглије повећавају.
У сваком случају, ја увек остављам простора да сам само, као што сам споменуо на почетку текста, луд. Е, у том случају, шта да вам кажем - вежите се - тек смо почели.
Управо сам одгледао рекламу за онај Јабучин нови производ, каже Епл Вижн неки. Ти као ставиш визир и видиш пред собом срања која ти је лакше и брже одрадити на компу или телефону. Хајде има један исечак кад си као самац и имаш огромну празну дневну собу - или још боље ниси самац, него ти је жена на неком пословном путу па се таслачи са неким колегом - елем, мало претерујем - сам си у кући и гледаш филм преко тога, па можеш да увећаваш слику, па испада ко да имаш огроман телевизор кад ти одговара, а не заузимаш простор - скоро па корисно. И ту мени креће језиво - ти гледаш неке несувисле поруке на том визиру, док као спремаш доручак (?), а син ти као шутне лопту, "тата играј се са мном" фазон, а ти као, видиш кроз тај визир ипак таман толико, да му шутнеш лопту назад - "бежи мали, видиш да је тата аутиста". Е да и онда нека црна жена (ето има дајверсити у реклами) као телефонира преко скајпа са рођаком док скупља веш.
 |
| Тетка из Љутова |
Ја не знам да ли сам ја луд или шта ли је, али је мени све то је-зи-во. Таман смо се ослободили брњица, гурају нам некрсти сад неке повезе преко очију. Као јао види шта све може, а ти си при томе спољњем свету - пријатељима, породици, колегама (у крајњем случају) сакрио пола лица да би свима било јасно да си ти уронио у свет својих екрана. Чак је и некултуран концепт.
Буквално не могу довољно нагласити колико су додир и контакт очима кључни за добру комуникацију. Поготово унутар породице. Ја могу да радим свој посао преко тастатуре јер ме колеге свакако воле - ја сам смешан и паметан (кад је које потребно) и на даљину, али идеја да имамо направу која нам киднапује поглед у кругу породице ме вређа и плаши (40% вређа и 60% плаши да прецизирам однос). Ја с пуним правом, осећам кривицу када прочитам нешто на телефону док сам близу детета/жене након навршених радних сати. Тај физички контакт, и пошто смо на тој теми, ТА БЛИСКОСТ КОЈА СЕ ОСТВАРУЈЕ ДИРЕКТНИМ ПОГЛЕДОМ У ОЧИ је нешто што је толико основно, да чак и пси користе као израз љубави и начин за зближавање, а свако ко има пса може да посведочи колико су то једноставне и приглупе животиње.
 |
| Поли. |
Ми овде говоримо о крађи пажње, и КРАЂИ ФОКУСА ПОГЛЕДА на нивоу који до сад нисмо могли да видимо. Срећа у несрећи је што је за сад почетна цена ове накарадне направе око 3/4 хиљаде долара, али нЕ лЕзИ вРаЖе сигуран сам да ће цена временом пасти. При том, не морамо бити видовити да замислимо мање и мање имплементације овог принципа до тренутка чиповања самог мозга и остварења снова трансхуманиста (не транџи него трансхуманиста, е сад то заправо има везе једно с другим, али то је посебан текст).
Е сад, ја као неко ко је у ИТ сектору увек уживам олакшања која нова технологија доноси, али су етичке импликације овде огромне. Проблем код свих ових ствари је, хајде што су сувишне...
Е сад, ја као неко ко је у ИТ сектору увек уживам олакшања која нова технологија доноси, али су етичке импликације овде огромне. Проблем код свих ових ствари је, хајде што су сувишне...
 |
| "технологија је сувишна" лик |
Него... Ма није у овоме ни проблем заправо. Ово је само екстреман пример нечега што је већ добрано отпочело, и траје брат брату, можда и стотинама година. Сетимо се само класичне вестерн парадигме где каубој који се пере једном месечно, види индијанца који се пере једном годишње, и помисли себи "какав дивљак" (док му ноншалантно пали село и роштиља задња 3 буфала за прославу четвртог јулија). Па онда имаш из историјске персективе један померај где модерни амер који се пере једном недељно, види неку романтизовану слику оног индијанца (који би му иначе скинуо скалп и пишао по плитком гробу без пардона), "види каква племенита звер". Та парадигма проузрокована неравномерним развојем технологије се УВЕК И БЕЗ ГРЕШКЕ појављује поново. Очити пример сам ја, који се перем уторком и суботом, и видим неког аграрца са југа Србије (митско пребивалиште свега најгорег) на СНС митингу који се пере само суботом, и помислим себи "какав неуки дивљак". А разлика између нас је заправо највише у томе што ја нон стоп висим на интернету, а он га можда и нема, или га не користи вешто, и због несразмерне количине информација с којима баратамо, ја упадам у грешку да га сматрам другом врстом човека од себе. А буквално имам текстове где упоређујем кодирање са уређивањем баште и генерално занатима. Ја сам заправо много ближе аутомеханичару (сем што сам смотан) него адвокату, ако ћемо реално. Мој лични став је да увек покушавам да освестим и банализујем ове разлике у себи - ми смо сви, на крају дана браћа у Христу (чак и Боже ме прости Шиптари, или још горе комунисти (ИЛИ ЗАМИСЛИ КОМУНИСТИ ШИПТАРИ)), али нам окружења праве "сигурне мехуре" у којима мислимо да смо само ми исправни, и да ми имамо неку птичију перспективу коју друга страна нема. Додуше, мој циљ никако није релативизација и поравнавање (не брате мој, четници и усташе нису ни близу знака једнакости). Оно што хоћу да потрем овде је арбитрарна класификација људи.
Елем, какве ово везе има са Епл Вижном. Е па. Како нема. Поента је да аугментација свакодневног искуства (са посебним фокусом на људска чула) изолује одређену групу људи. А коју то групу људи? Па групу људи којој није на одмет издвојити 4 хиљаде долара, или 12 или 16 хиљада долара (за сваког у породици по један) за "парче будућности" у кући. Опасност је што та екипа људи, такође улаже и управља стварање полиса и закона на основу којих ми сви живимо. Управља политиком и јавним мњењем. Мисли да су љУцКа ПрАвА ствар. Мислим, разлике су увек постојале, али ми се чини да се наглије повећавају.
У сваком случају, ја увек остављам простора да сам само, као што сам споменуо на почетку текста, луд. Е, у том случају, шта да вам кажем - вежите се - тек смо почели.
Comments
Post a Comment